Приче о волонтирању
Зовем се Марушка, имам 28 година и живим у Тренту. Донедавно, мој живот је био заробљен у тешком друштвеном контексту који је временом подстакао дубоку депресију. Уз то је додата и тешка социјална анксиозност, која је сваки покушај стварања аутентичних веза чинила болним и наизглед непремостивим изазовом.
Осетила сам виталну потребу да се искључим од свега, да дишем и да поново откријем себе. Одабрала сам да волонтирам јер сам желела да прихватим здравији начин живота, ближи природи. Али пре свега, тражила сам безбедно и гостољубиво место које би ми помогло да срушим тај зид изолације и изградим аутентичне односе.
Ова потрага ме је довела до еко-села Гаја Тера, дивног искуства заједнице и одрживости уроњеног у зеленило Фурланије-Јулијске крајине, око сат времена од Удина и близу шармантног села Ривињано. Тамо сам провела четири месеца, што је радикално променило мој начин постојања у свету.
Моје путовање је почело током великог плесног догађаја под називом Контакт, који је организовао овај објекат. Током целог првог месеца била сам задужена за кетеринг и управљање простором за грицкање. Ова улога ме је довела у блиски контакт са свима који су присуствовали догађају. Упркос мојој анксиозности, ово искуство ми је постепено помогло да се социјализујем, омогућавајући ми да упознам дивне људе чија су ми спонтаност и гостољубива природа помогли да повратим поверење у људске односе.
Након догађаја, моје активности су се промениле. Посветила сам се бризи и чишћењу заједничких просторија, ручном и практичном послу који ми је помогао да уведем ред у своје унутрашње биће. Такође сам имала прилику да радим са ароматичним и лековитим биљкама, учећи како да их берем и откривам њихова корисна својства. Овај задатак је брзо постао права страст и вероватно је искуство које ме је највише повезало са еко-селом. Отворио ми је врата потпуно новог света, оног који ме је фасцинирао од првог тренутка и наставља да ме интригира и данас.
Емоције које сам доживео током овог путовања тешко је описати у само неколико речи. У почетку сам се плашио осуде, али дан за даном, тај страх је уступао место дубоком осећају мира, прихватања и олакшања. По први пут сам се осећао делом „изабране породице“, места где моје крхкости нису биле терет, већ део мене који треба пригрлити.
Брига о земљи и допринос животу заједнице помогли су ми да излечим неке од најдубљих рана које сам носио у себи. Враћам се у Тренто са новом свешћу, светлијим умом и сигурношћу да, када се уроните у ритмове природе, ваша душа коначно може поново да процвета.
